Vec dva puta sam do sada amaterski trcao polumaraton, pa i za ovu godinu plan je bio da se nekako skrpim. Pala mi je na pamet ideja da trcim u nekom drugom gradu.To je specifican nacin da se covek upozna sa samim gradom iz nekog drugog ugla. Povrh svega toga, sto ne bih isao motorom na takav put. Jedina bojazan mi je bila da li ce hvatati grcevi na bajku u povratku i kako bi to izgledalo, ali na svu srecu jos uvek nisam saznao.
Vremenska prognoza nam i nije bila bas naklonjena. Dva dana je trebalo da budu kisovita. Obzirom na prognozu trebalo bi poneti opremu za kisu :)
Nismo ni krenuli, vec smo naisli na zastoj na samom izlazu na autoput. Famozni koridor 10 ( koji je pompeznim najavama trebalo da se zavsi za Olimpijadu u Atini) se i dalje radi. Provlacenje je otezano zbog skracenog kolovoza i slepera, a ni bocni koferi nisu bas od pomoci. Prosli smo i vozimo do granice sa Evropskom unijom. Kolona od 2 km nam govori da smo mi daleko od toga, i da vrlo sporo napredujemo ka tome. Stajemo u red da vidimo kako je i drugima, i stojimo i stojimo tako, jedno 5 minuta :) i prelazimo na plan B). Posle silnog provlacenja presli smo 80% kolone za 10ak min.
Na carini nas docekuje novi Sigmund Frojd. Taman smo se obukli da krenemo dalje, ali on je izpsihoanalizirao da se u nasem levom koferu (koji je zakljucan katancem) nalazi nesto sumljivo. Nije mi frka da otvorim, ali za razliku od mog Bmw-a ja nemam vodeno hladjenje, a tek smo obukli punu ratnu opremu. Uostalom nijedan drugi auto nije bio postedjen pretresa.
Put nastavljamo dalje kroz Madjarsku do Beca uz par pauza. Voznja je bila odlicna (to je sve sto mogu da napisem), a vetrenjace pred granicom sa Austriom su pravi raj za oci. Dolazimo do hostela, koji je jako dobar, imamo dvokrevetnu sobu sa zasebnim kupatilom za 21e, sto je u Becu povoljno. Pored toga garaza se placa 12e, medjutim tip na recepciji mi kaze da motor mogu da drzim u dvorisu (gde ne mogu svi da udju,samo uz pomoc kljuca) za Dz, plus odlican dorucak koje je takodje za dz (moje preporuke za hostel).
Sledeca slika je moto alat iz zenske perspektive: WD-40, sprej za lanac, sprej za reparaciju gume, motorcangle itd... Inace ovo moze da bude kviz pitanje koliko ima krema na slici (tacan odgovor je samo 3 (ne znam kako :) mada nisam ni prebrojavao previse )).
U subotu bi trebalo da odmaram pred polumaraton, ali obzirom da sam prvi put u Becu nece biti nista od toga iako vreme nije bas prolecno.
Bec je prelep grad.
Povrh silnog lutanja po Becu naleteli smo na neki lokalni festival, gde smo degustirali vina, kobasice i druge lokalne specijalitete. Dolazimo u hostel mrtvi umorni. U mom stomaku se nalazi dosta kobaja, nekog jako dobrog belog vina, piva od pre par sati, zaher torte i ko zna cega jos (ne znam da li je bas preporuka nutricionsta za maratonce). Vreme je jako tmurno, a za sutra najavljuju kisu. Povrh svega toga treba ustati u 7 i otici na polumaraton (za koji se i nisam bas pripremio kako treba, ali sta je tu je), sve mi govori da cu ujutro samo okrenuti glavu i nastaviti da spavam. Ipak, Milica je bila malo upornija i sutra sam se vec nalazio na startnoj liniji.
Vremenska prognoza nam i nije bila bas naklonjena. Dva dana je trebalo da budu kisovita. Obzirom na prognozu trebalo bi poneti opremu za kisu :)
Nismo ni krenuli, vec smo naisli na zastoj na samom izlazu na autoput. Famozni koridor 10 ( koji je pompeznim najavama trebalo da se zavsi za Olimpijadu u Atini) se i dalje radi. Provlacenje je otezano zbog skracenog kolovoza i slepera, a ni bocni koferi nisu bas od pomoci. Prosli smo i vozimo do granice sa Evropskom unijom. Kolona od 2 km nam govori da smo mi daleko od toga, i da vrlo sporo napredujemo ka tome. Stajemo u red da vidimo kako je i drugima, i stojimo i stojimo tako, jedno 5 minuta :) i prelazimo na plan B). Posle silnog provlacenja presli smo 80% kolone za 10ak min.
Konacno stajemo u red da vidimo kako je to. Preostalih 20% kolone cekali smo skoro sat vremena.
Put nastavljamo dalje kroz Madjarsku do Beca uz par pauza. Voznja je bila odlicna (to je sve sto mogu da napisem), a vetrenjace pred granicom sa Austriom su pravi raj za oci. Dolazimo do hostela, koji je jako dobar, imamo dvokrevetnu sobu sa zasebnim kupatilom za 21e, sto je u Becu povoljno. Pored toga garaza se placa 12e, medjutim tip na recepciji mi kaze da motor mogu da drzim u dvorisu (gde ne mogu svi da udju,samo uz pomoc kljuca) za Dz, plus odlican dorucak koje je takodje za dz (moje preporuke za hostel).
Sledeca slika je moto alat iz zenske perspektive: WD-40, sprej za lanac, sprej za reparaciju gume, motorcangle itd... Inace ovo moze da bude kviz pitanje koliko ima krema na slici (tacan odgovor je samo 3 (ne znam kako :) mada nisam ni prebrojavao previse )).
U subotu bi trebalo da odmaram pred polumaraton, ali obzirom da sam prvi put u Becu nece biti nista od toga iako vreme nije bas prolecno.
Povrh silnog lutanja po Becu naleteli smo na neki lokalni festival, gde smo degustirali vina, kobasice i druge lokalne specijalitete. Dolazimo u hostel mrtvi umorni. U mom stomaku se nalazi dosta kobaja, nekog jako dobrog belog vina, piva od pre par sati, zaher torte i ko zna cega jos (ne znam da li je bas preporuka nutricionsta za maratonce). Vreme je jako tmurno, a za sutra najavljuju kisu. Povrh svega toga treba ustati u 7 i otici na polumaraton (za koji se i nisam bas pripremio kako treba, ali sta je tu je), sve mi govori da cu ujutro samo okrenuti glavu i nastaviti da spavam. Ipak, Milica je bila malo upornija i sutra sam se vec nalazio na startnoj liniji.
Reka ljudi ispred mene nema ni pocetka a ni kraja. Osecaj je stvarno poseban. Tu je i Hajle Gebre Selasije dvostruki svetski rekorder...
Trka pocinje. Toliko je ljudi da smo mi iz sredine krenuli 15 minuta kasnije od elitnih takmicara. Ujutro je bilo jako hladno, kisa se ocekivala ali nije padala. Od te hladnoce, posto smo proveli sat vremena iscekivajuc start (ovo se ni ne oseti kad prodje) meni se islo u wc (da ne kazem nesto drugo). To je bio jedan od kljucnih motiva prilikom trcanja :). Kilometri prolaze, a ja uzivam u arhitekturi Beca. Posle 7-og kilometra zglob pocinje da me zeza i mislio sam da necu izdrzati. Nije prestao, ali se nije ni pogorsavalo do kraja trke. Bilo je par malih krizica (kad pocnes da gledas koji je km, onda imas utisak da nema kraja, ali kad zaboravis sve bude ok) i polumaraton je gotov.
Na samom cilju osecaj je odlican, pogotovu prolazak kroz trijumfalnu kapiju. Posle toga treba jos nauciti da hodate, jer nemate bas 100% kontrolu nad svojim nogama. A da, i malo sam se smrzao posle, ali nista strasno.
Posle polumaratona smo otisli u hostel, par sati odmorili i ponovo krenuli u razledanje grada. Povratak za Beograd je planiran za sledeci dan.
Spakovali smo se i pre kretanja nazad svratili smo u Louis moto radnju na pola sata. Razledanje i shopping u "candy shop"-u se oduzilo na preko dva sata. Krenuli smo u pola jedan, a kisa i dalje nije prestajala, pa smo pauze u putu sveli na minimum, ne bi li sto pre stigli kuci, a i da ne vozimo nocu (jer je hladnije). Posle nekih 250 km kisa prestaje i pojavljuje se sunce. Voznju nastavljamo lagano do Beograda.
